jedna topla ljudska priča

Franz Xaver Kroetz je pesnik malih ljudi, običnih života i banalne svakodnevice. Poznat i kao istaknuti levičar, ovaj je pisac dao  tekstove pune političkih tema koje su se odnosile pre svega na ubrzano narastajući broj radničke klase sedamdesetih i osamdesetih godina prethodnog veka. Baš iz ovog razloga njegov se celokupni opus može pre svega posmatrati kao prilog žanru SOCIJALNE DRAME. Stoga ne treba da čudi što su pomenutih dekad premijere njegovih predstava bile  praćene kontroverzama i pritiscima nemačkih neonacista. Kroetz se dakle u svom pisanju drži pre svega realizma, kojeg donekle stilizuje ili mu pridodaje kvalitet replika iz nekadašnji petparačkih romana. Mi smo se u ovoj našoj predstavi Pirotskog pozorišta, kroz delove Kroetzovih  tekstova hteli osvrnuti na naš današnji trenutak, na naše "sada i ovde". Ipak, ne kroz puko uprizorenje samih Kroetzovih tekstova, nego uzimajući njihove  delove i stvarajuci sasvim novu celinu. Sudarili smo njegov materijal sa premislima magičnog realizma, nastojali smo predstavu odvesti u nešto što bi predstavljalo pre svega GROTESKU, koja ume da nasmeje ali na posletku ipak vodi u neugodu. Jednako smo tako pokušali pre svega da svemu tome damo obrise neke vrste društvene alegorije o strahu i nasoj građanskoj nepomičnosti u situaciji u kojoj smo se  svi nakako našli, u koju smo nekako "skliznuli". – Igor Vuk Torbica

Pažljivo vodeći glumce kroz radioničarski postupak, reditelj nije propustio priliku da scensku igru obogati fino nijansiranim i doziranim humorom koji je ovoj turobnoj krecovskoj priči obezbedio uverljivost i uspostavio ravnotežu u odnosu na njene mračne valere. Na taj je način prvobitna, nužna apstraktnost osnovne dramske situacije, koja je ovaj projekat lako mogla da odvede ka opštim mestima teatra apsurda, biva usmerena tokovima i rukavcima koji su scenskoj igri dali konkretnost i prepoznatljivost. Otuda je publika gotovo neosetno uvedena u zbivanja koja na jednoj strani imaju opštost bezmalo filozofskog diskursa u kojem se razmatraju pitanja prirode i sudbine čoveka, ali se, na drugoj, tiču stanja savremenog sveta obeleženog krizom demokratije i najneposrednije ovdašnje opskurne stvarnosti. – Aleksandar Milosavljević, 3. Program Radio Beograda

Predstava sjajno  prikazuje problem anomije društva, raspada kolektivnog identiteta i suočenost sa nemoći pred elementarnim egzistencijalnim strahovima (mrak, samoća, bolest) kao i neuspeh da se preostalim kolektivitetom (komšiluk) ti strahovi prevaziđu. Na nesreću ili usud ljudske vrste, gde imamo kolektivitet moramo imati i vođu. Ova predstava je umetnička refleksija današnje društvene svesti prostora na kojima živimo. – Nataša Gvozdenović, Vreme

Za oblikovanje ovakvih scenskih prizora, neophodna je veoma suptilna rediteljska ruka, koja će delikatno izvesti tanani apsurd svakodnevice. Igor Vuk Torbica je to zaista vešto postigao, uspevajući pri tome da sakrije mane pirotskog ansambla i da istovremeno istakne njegove potencijale.
Ova predstava je upadljivo važna za repertoar Narodnog pozorišta u Pirotu, jer označava njegov estetski i žanrovski iskorak, slučaj podrške istraživačkom teatru i širenju vrhunske pozorišne kulture. Takođe, predstava je dokaz da je srpsko pozorište tragično izgubilo reditelja koji je mogao još mnogo toga da nam da, i da bitno uzdigne umetnički razvoj našeg teatra. – Ana Tasić, Politika

Igraju:
Aleksandar – Aleksandar Radulović
Saška – Aleksandra Stojanović
Žuća – Zoran Živković
Nata – Natalija Geleban
Milan – Milan Nakov
Danijela – Danijela Ivanović
Laki – Aleksandar Aleksić
Milica – Milica Filić
Scenografija i kostim: Andreja Rondović
Kompozitor: Stefan Filipović

Fotografije: Andrej Jovanović

Trajanje: 01:40

Galerija slika