Now or never!

11 February 2010 | hajna

Ana Tasić – LUDUS

Desiré Central Station 2009, 22-29. novembar, Subotica

U Subotici je održan prvi međunarodni pozorišni festival Desiré Central Station, prema idejnom konceptu i u organizaciji pozorišta Deže Kostolanji. Na festivalu je prikazano petnaest predstava, iz Bosne i Hercegovine, Mađarske, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bugarske, Srbije, dramskih i plesnih,  kao i onih koje pripadaju  graničnijim, hibridnijimm poljima savremenih scenskih umetnosti (muzičko pozorište, umetnost performansa, postdramsko pozorište itd), pri čemu su sve ujedinjene afinitetima ka eksperimentu. Predstave su igrane na sceni pozorišta Deže Kostolanji i na sceni Jadran (Narodno pozorište Subotica), osim predstava Bacača Sjenki (Nepker, Moderna galerija Likovni susret).
Festival je elegantno otvoren jednim fino promišljenim, suptilno ironičnim performansom, tipičnim za estetska opredeljenja pozorišta Deže Kostolanji, čiji su akteri bili reditelj/direktor i glumci ovog pozorišta (Andraš Urban, Andrea Erdelj, Marta Bereš, Imre Elek Mikeš, Gabor Mesaroš). Oni su tu diskretno koketirali sa konvencijama ponašanja u pozorištu, a pojedini fragmenti te scenske minijature, ostali su prisutni i narednih večeri festivala, ponavljajući se i postajući jedan dopadljivi zaštitni znak festivala. Nakon ovog neuobičajenog otvaranja festivala, publici se predstavila East West Theatre Company iz Sarajeva, sa predstavom Nora, u režiji Harisa Pašovića. Tu predstavu karakteriše neujednačeni eklekticizam koji je, negde,  ugušio vrednosti ove savršene Ibzenove drame (uključeni su različiti audio i video snimci, ne uvek opravdano,  video prenos, upotreba muzike je bila suviše rasuta, neutemeljena itd). Kao rezultat želje za pravdanjem ove predstave, ta njena stilska haotičnost se može razumeti kao izraz ideje o površnosti, obesmišljenosti, rascepljenosti života aktera. Dakle, ne može se reći da je reč o besmislenom konceptu predstave. On je, naprotiv, opravdan, ali na sceni to sve ne deluje dovoljno kompaktno. Sa druge strane, ima u ovoj predstavi i sasvim zanimljivih i dosledno sprovedenih rešenja. Na primer, drama Helmerovih je smeštena na uzan scenski prostor koji podseća na modnu pistu, što je značenjski izazovan postupak, naročito zato što se ta ideja, tokom predstave, produbljuje i nadgrađuje  -  Nora (Maja Izetbegović) i Torvald (Amar Selimović) se, u više navrata, ponašaju kao nekakvi manekeni, šuplje lutke kojima je bitan samo imidž i površina, dok su suština i dubina potpuno izgubljeni, nebitni. U širem, metaforičkom smislu, to jasno, kritički govori o besmislu njihovih života (scenografija Lada Maglajlić, Amir Vuk Zec, kostimi Kao Pao Shu).
Mađarski reditelj Viktor Bodo koji je našoj publici poznat jer je učestvovao, pre neku godinu, na BITEFu (igrana je njegova predstava Samlešemenestadoh – neobična, pop interpretacija Kafkinog Procesa), na festivalu Desiré Central Station, predstavio se eksperimentalnim delom Apartmanske priče 0.1 (produkcija Društva za brodarstvo Sputnjik-Institut-Laboratorija za moderno pozorište i istraživanje ponašanja – grupa osnovana 2008. godine od strane mladih umetnika sklonih eksperimentisanju). Predstava duhovito analizira problem podstanarstva, u konkretnom, ali i u društvenom, metaforičkom smislu. Još jedan od veoma značajnijih i priznatih savremenih mađarskih reditelja, Bela Pinter, subotičkoj publici se predstavio Đevuškom, vrlo visoko estetizovanom, ironičnom muzičkom predstavom koja direktno kritikuje nacionalizam, naravno, nacionalizam u onom ostrašćenom, ograničavajućem smislu. Predstava je potpuno superiorno izvedena, krajnje stilizovano, nesvakidašnje precizno, fino groteskno, vizualno spektakularno, bazirano na igri sa senkama, kontrastima svetla i tame itd. Ipak, spektakularnost forme je ovde malo pregazila sadržaj, a inicijalna ideja oštra kritika opasne ideje nacionalizma nije se mnogo dalje razvila.
Pozorište iz Velike Gorice igralo je Pijani proces reditelja Ivice Buljana, predstavu koja je  nastala na osnovu drame Bernar – Mari Koltesa – adaptacije romana Zločin i kazna. Rediteljski postupak je usmeren na otkrivanje i ogoljavanje glumačkih izraza, ukidanje iluzije, stilizaciju. U predstavu su uključene projekcije senki, groteskni plesovi i songovi, veoma efektni u toj bazičnoj redukovanosti scenskih znakova. Naracija nije linearna, autori ne pretenduju na to da jasno ispričaju priču, jer je ona manje-više svima poznata, već se uspešno fokusiraju na igru samu, poeziju reči, kao i pronalaženja specifičnosti scenskog izraza.
Narodno pozorište Štip iz Makedonije prikazalo je Begunicu, u režiji Dejana Projkovskog, prema tekstu Vasila Iljoskog, predstavu izgrađenu na Brehtovom nasleđu, makedonsku varijantu Romea i Julije. Bugarski koreograf Ivo Dimčev igrao je plesni komad Som Faves koji je, bez izuzetaka, impresionirao publiku festivala. Autor je o ovoj predstavi rekao: Ona je zasnovana na gomili subjekata, objekata ili ličnosti za koje sam vezan. U ovom projektu me manje interesuje fizičko, a više pitanja sadržaja, estetike i muzikalnosti. Publika festivala Desiré Central Station je gledala i epsku predstavu Čovek koji se smeje, nastalu na osnovu romana Viktora Igoa, u režiji Andraša Jeleša (pozorište Vereš Šandor Sombathelj, Mađarska). Radnja se dešava u Engleskoj, krajem 17. veka, a njen glavni akter je Ursus, filozof i mađioničar koji putuje po zemlji. Isto veče je prikazana plesna predstava InTime koreografa Pal Frenaka koja je odlično primljena kod subotičke publike. Pet plesača su dali Frenakovo viđenje svakodnevnih ljudskih problema samoće, čežnje, ljubavi, nasilja, vlasti, licemerja itd. Ogrebotina je predstava plesne grupe Simptomi koja postoji od 2006. godine, a rediteljka i plesačica Reka Sabo je, sa ovom predstavom, dobila dosta nagrada. O njoj su kritičari pisali da je bizaran kolaž sastavljen od krhotina sveta koji nas okružuje… pomalo društvena kritika, pomalo kabare, pomalo komedija… (Tamaš Halas, navod iz programa predstave). Andrea Ladanji, jedna od najznačajnijih koreografkinja/plesačica u Mađarskoj, prikazala se subotičkoj publici sa predstavom Bl, zasnovanoj na muzici i improvizacijama na bubnjevima Gergea Borlaija. Tema predstave je istraživanje odnosa ljudskog tela i ritma koji na sceni dinamično koegzistiraju.
Slovenačka grupa Via Negativa prikazala je predstave Ljubav, Krv i Novac i Out, obe u režiji Bojana Jablanoveca. Predstava Out je prevashodno usmerena na ispitivanje odnosa između izvođača i publike, na testiranje ponašanja u pozorištu, granica tolerancije gledalaca, odnosno, njihove zarobljenosti u konvencijama pristojnog ponašanja i društvenih očekivanja, što je sve, ponekada, krajnje apsurdno. Predstava priziva u sećanje tradiciju scenske avangarde iz dvadesetih godina, odnosno neoavanagarde šezdesetih godina, a sigurno je bila zanimljiva publici umornoj od klasičnog pozorišta, u aristotelovskom smislu, kao i publici koja možda nema dovoljno gledalačko iskustvo i koja se nije ranije mnogo sretala sa ovom vrstom scenske provokacije. Onima koji to jesu, predstava nije delovala preterano uzbudljivo, ne zato što je sve to već viđeno, nego zato što to već viđeno nije na neki način apdejtovano savremenijim čitanjem, odnosno filterima našeg doba. Oni koji su videli obe predstave Via Negativa, smatraju da je Ljubav, Krv i Novac daleko bolja.
Od predstava iz Srbije, igran je Slučaj Vojcek/Hinkeman Ane Tomović (Bitef teatar) o kojem smo u Ludusu ranije pisali. Na festivalu su nastupili i izuzetno specifični i uvek izazovni Bacači sjenki sa svojim interdisciplinarnim predstavama Ex-pozicija i  Odmor od povijesti, delovima trilogije Proces _ Grad, o kojima smo, takođe, ranije pisali. U okviru pratećeg programa festivala, održane su radionice Harisa Pašovića i Tomija Janežiča, susreti sa stvaraocima, projekcije filmova, promocija knjige Ildiko Lovaš, izložba pozorišnih plakata Lasla Antala…
Sa sigurnošću se može reći da je uspešno realizovan jedan neuobičajen, nepretenciozan a veoma bitan festival, ne samo za Suboticu (za Suboticu svakako, posebno), već i za pozorišno – festivalski život u celoj Srbiji, jer su prikazane predstave koje publika u Srbiji, uglavnom, nije imala prilike da vidi. To je posebno dragoceno, imajući u vidu to da većina domaćih pozorišnih festivala skoro da se koristi principom copy-paste-a, u pravljenju programa, odnosno prikazuju se manje-više iste predstave (takav koncept većine domaćih festivala je, svakako, značajan za lokalne sredine, ali ne i šire – na nivou čitave države). Festival Desiré Central Station je, u tom smislu, svakako izuzetak. On je osoben i specifičan i zato što nije definisan kao takmičarski, nije imao žiri, niti klasičnog selektora, što se sve može, između ostalog, razumeti tako da je njegov primarni smisao umetnost sama, jedna esencijalizovana potraga za istinitim scenskim izrazom. Ovaj festival je, u određenoj meri, doveo i do demistifikacije organizacije festivala, en general, jer ga je, veoma uspešno, realizovalo jedno malo pozorište (malo, u organizacionom smislu). Ono što je, takođe, važno jesu polemički duhovi koji su probuđeni na ovom festivalu. Kvalitet predstava je bio neujednačen, što je, zapravo, vrlo dobro jer su one, kao takve, izazvale brojne rasprave koje su zaista bitne, verovatno bitnije od opšteg divljenja, slepog oduševljenja i distanciranog uživanja u predstavama, jer iz tih neslaganja,  rasprava i konflikata u mišljenjima dolazi do grčevitog traženja smisla i puta do razumevanja pozorišta.