Now or never!

11 February 2010 | hajna

Milan Mađarev

HRONIKA TREĆEG PROGRAMA RADIO BEOGRADA
FESTIVAL DEZIRE CENTRAL STEJŠN
Milan Mađarev, petak 11. decembar 2009.

Prvi Međunarodni pozorišni festival „Desiré Central Station“ održan je od 22. novembra do 29. novembra u organizaciji pozorišta ,,Deže Kostolanji’’ u Subotici. Reč dezire u naslovu Festivala ima polivalentno značenje: to je želja na engleskom jeziku, nadimak subotičkog pisca Dežea Kostolanjija po kome pozorište nosi ime, Dezireov tramvaj je naziv trogodišnjeg serijala umetničkih programa pozorišta Kostolanji i njihove želje da Subotica dobije međunarodni/regionalni pozorišni festival za odrasle. Prikazano je petnaest predstava iz Mađarske i Bugarske i sa tzv. EX YU prostora (iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Makedonije i  Srbije) koje su u domenu dramskog, plesnog, lutkarskog teatra i performansa. Na Festivalu sam pogledao tri predstave: Noru Henrika Ibzena u režiji Harisa Pašovića, InTime Pala Franaka u Pozorištu ,,Deže Kostolanji’’ i Čovek koji se smeje Andraša Jeleša u Sali Bioskopa ,,Jadran”.
Glumci pozorišta ,,Deže Kostolanji’’ (Andrea Erdelj, Marta Bereš, Imre Elek Mikeš, Gabor Мesaroš) na čelu sa svojim upravnikom–rediteljem Andrašom Urbanom napravili su dvodelni performans na otvaranju Festivala. U prvom delu hladnokrvni Urban je predstavio program festivala dok su dve glumice izazovne sedele sa njegove leve i desne strane. Kada je Urban proglasio Festival otvorenim usledilo je pokazivanje bedara glumica na kojima je pisala reč dezire. U drugom delu performansa dvoje glumaca su vrlo plastično objašnjavali kako isključiti mobilne telefone što se kasnije ponavljalo uoči svake predstave.
Predstava koje je imala čast da otvori Festival bila je Nora Henrika Ibzena u režiji Harisa Pašovića i njegovog East West centra iz Sarajeva koji je osnovan pre četiri godine. Pašović je Noru postavio kao kombinaciju teorije četvrtog zida prema publici, voajerskog pip šoua i modne revije. U uvodnoj sceni Nora Maje Izetbegović i njen muž Torvald Amara Selimovića pokazuju ovo stilsko trojstvo dok obavljaju jutarnju toaletu i paradiraju oblačeći se postepeno. Posle toga Torvald odlazi u banku a kupoholičarka Nora na još jedan šoping uoči Nove Godine. Pašović je priču pomerio u savremeno vreme koje se ogleda kroz enterijer, kostime, reklame za prestižna kola, preko različitih video snimaka do ličnog videa Helmera u pretposlednjoj sceni. Gomila papirnih kesa koje Nora donosi i stavlja pod jelku zapravo su pokloni za nju samu u vidu različitih izazovnih haljina i intimnog rublja. Predstava se tako pretvara u ritualno Norino zavođenje muža koji za te usluge uredno plaća što asocira na neku vrstu bračne prostitucije. Takođe, Pašović je ubacio lik Helene Krogštad umesto advokata Krogštada iz Ibzenovog teksta čime je decentrirao odnos Nore i muškog sveta koji je okružuje. U svojoj postavci reditelj ukazuje na bivšu lezbijsku vezu između Nore i njene prijateljice iz mladosti Kristine Linde, i bivše veze koja se ponovo uspostavlja između Helene Krogštad i Kristine čime se menja naizgled superiorna pozicija Torvalda. On samo misli da je sagradio lutkin dom za Noru, a u stvari je sam lutka u svetu ženske supremacije. Ipak, dosledno osavremenivanje Ibzenovog komada u sebi sadrži logičnu zamku sadržanu u Norinom odlasku i napuštanju muža i deteta. Odlazak Nore je onda odraz njene lične evolucije, a ne bračne revolucije kao u Ibzenovo vreme. Tada pokušaj samoubistva Torvalda na kraju predstave postaje besmislen kao i držanje pištolja nadohvat ćerke u dnevnoj sobi.
Haris Pašović pokazuje da tragedija savremenog muškarca i žene leži u usamljenosti u braku i potrebe za slobodom pojedinca. Na fonu trke za novcem odvija se neprikriveno nasilje i bračni šoping i faking. Atraktivna vizura predstave krije drugu stranu medalje savremenog sveta. Današnja komunikacija se ogleda u priči o emocijama i delanju i voajerskog odnosa prema životu. Stvaraju se virtuelni svetovi gde konzumenti žive menjajući uloge pa čak i polni identitet. Virtuelni život dobija stvarnu dimenziju a stvarni život postaje virtuelan. Iz takvog života nastaće Nora dvadeset prvog veka.
U glumačkom ansamblu izdvaja se Maja Izetbegović kao veliko dete, zavodnica, ranjiva, površna kupoholičarka koja na kraju evoluira u ženu koja odlazi u neizvesnost da pokuša da odraste u zrelu samostalnu ličnost. Amar Selimović kao Torvald, Norin muž pokazuje kako se postepeno njegova muška superiornost kruni i otapa pred problemima što ga dovodi do nelogičnog pokušaja samoubistva na kraju predstave. Haris Pašović je sa merom tumačio lik smrtno bolesnog doktora Ranka koji je mogao da novčano pomogne Nori, ali bi time samo odložio njeno napuštanje muža i ćerke.
Kostimi Kao Pao Shu su se skladno uklopili sa haj tek scenskim prostorom Lada Maglajlića i Amira Vuk Zeca.
Predstava Čovek koji se smeje Andraša Jeleša je reprezentativan primer umetnosti pričanja priče na sceni. Reditelj Jeleš je izvukao prave epizode iz romana Viktora Igoa o životu ljudi sa margine u Engleskoj krajem sedamnaestog veka. Priča predstave prati dečaka a onda mladića Gvinplena koji je unakažen nožem da bi imao večiti osmeh na licu, slepu devojku Deu, Lakrdijaša i filozofa Ursusa i njegovog vuka Homoa koji čine putujuću trupu zabavljača. Reditelj Jeleš kombinuje elemente dramskog teatra,  lutkarskog teatra i teatra senki da kreira uzbudljivu bajkovitu priču o potrazi za ličnim identitetom i ljubavlju. Impresivna je scena kada nekoliko glumaca animira telo dečaka Gvinplena kao lutke dok se probija kroz snežnu oluju. Kako to biva, odrasli Gvinplen će kasno otkriti da je sreću i ljubav proživeo u neobičnoj porodici Ursusa, a ne onda kada je postao naslednik plemićke titule. U svom tekstu predstave Jeleš uskraćuje Gvinplenu poslednji susret sa Deom koja umire čime još više potcrtava težinu njegovu zakasnelu spoznaju.
Glumački ansambl je koncentrisano, sa puno energije i posvećeno igrao ne samo svoje uloge nego je vršio i sve promene scenskih prostora Zoltana Petroviča. Lik deteta Gvinplena igrao je Barat Ferenc, odraslog Gvinplena je sugestivno i sa suzdržanom ekspresijom igrao Takaš Danijel dok je  Levai Timea je igrala slepu Deu kao ovaploćenje anđela koji mrak oko sebe razbija svojim postojanjem. Komplikovani i kontradiktorni lik  Ursusa, lakrdijaša, lekara, filozofa, mizantropa ali i dobrog čoveka igrao je Popre  Adam. On je zapravo razočarani idealista kome usvajanje dvoje dece Dea i Gvinplena vraća veru u život i u sopstvenu dobrotu. Ulogu vuka Homoa reditelj je dodelio Nulasi Atili koji je svojim scenskim prisustvom i povremenim režanjem i zavijanjem uspostavljao kritičku distancu u odnosu na ljudske postupke.
Naslov predstave InTime Pala Franaka kombinuje odnos prema vremenu i prema ljudskoj intimi. Šestočlani izvođački ansambl je u nizu scenskih etida pokazao različite varijacije muško–ženskih odnosa sa jednim krevetom kao partnerom za igru i za prividne nestanke sa scene. Izuzetne plesne sposobnosti izvođača, interakcija svetla, muzike i plesa stvorile su nesvakidašnji pozorišni doživljaj. Jednom rečju, predstava InTime Pala Franaka oduševila je subotičku publiku.